fbpx
BBC vesti

Slepi miševi u Srbiji: Istine i zablude o najomraženijim životinjama

Životinje i Srbija: Koje su tri najčešće zablude o slepim miševima i zašto nisu tačne
The British Broadcasting Corporation

Ona ima četiri grama, krzno i voli da se mazi – upoznajte Savku, skraćeno od lat. hypsugo savii.

Predstavnica je, neopravdano, najomraženije životinje u 2020. godini – slepog miša.

Ova životinja je bila okrivljena za širenje pandemije korona virusa sa pijace u kineskom Vuhanu, ali za sada nema naučnih dokaza da je šišmiš bio prenosilac.

Osim što vas slepi miševi brane od dosadnih komaraca, izuzetno su korisni za životnu sredinu.

A zablude i mitovi koji prate ovu vrstu nisu istiniti, kaže Branka Pejić, istraživačica saradnica Instituta za biološka istraživanja, za BBC na srpskom.

slepi miš

BBC/Vladimir Živojinović

Šta su mitovi, a šta je istina?

Jedna od najčešćih zabluda jeste da slepi miševi piju krv.

Pejić kaže da je to verovatno posledica filma Grof Drakula, u kom vampiri piju krv i pretvaraju se u slepe miševe.

Od ukupno 1.400 vrste na svetu, svega tri se hrane krvlju.

Dve se hrane krvlju ptica, a jedna vrsta krvlju sisara, navodi Pejić.

„Ta vrsta živi u Centralnoj Americi.

„Sigurni smo što se tiče nas ovde”, kaže Pejić kroz smeh.

Dodaje da se sve evropske vrste hrane insektima.

slepi miš

BBC/Vladimir Živojinović

Drugi mit jeste da se slepi miševi upliću u kosu.

To je netačno i bizarno, navodi Pejić.

Dodaje da oni nemaju ni razloga ni koristi da to rade.

„Ultrazvuk koji emituju je toliko prefinjen da mogu da detektuju i najmanjeg insekta i najtanju vlas kose”, objašnjava ona.

Treća zabluda jeste da slepi miševi ležu jaja i prave gnezda.

Pejić objašnjava da su oni sisari, tj. da rađaju žive mladunce i to najčešće jedno po godini.

„Takođe, pošto ne prave gnezda, ne buše zidove kao što neki ljudi misle.

„Ne prave štetu, nego koriste postojeće pukotine na zgradi”, kaže ona.

Navodi da ih na Novom Beogradu ima mnogo zato što su im tamošnje zgrade pogodne za pravljenje legla.

Iako ih mnogi ne vole, zašto bi ipak trebalo?

Evropa može da se pohvali sa 45 vrsta šišmiša.

Međutim, Srbija ima pogodnu mešavinu klima i prirode da bude domaćin čak 31 vrste. Živi u pećinama, drveću i gradovima.

Pejić kaže da pokrivamo većinu potreba svih evropskih vrsta.

Oni zauzvrat doprinose ravnoteži u prirodi i celokupnom ekosistemu.

„Evropske vrste se hrane isključivo insektima, na primer komarcima i noćnim leptirima.

„Mnogi od tih insekata su štetočine poljoprivrednih proizvoda i kultura koje čovek uzgaja”, objašnjava Pejić.

Slepi miševi, dodaje, nehotice doprinose novčanoj uštedi mnogih poljoprivrednika tako što smanjuju brojnost štetočina.

Takođe, smanjuju i broj komaraca.

„Prskanje komaraca verovatno ne bi bilo efikasno da nema slepih miševa”, kaže Pejić.

Korisni su i za oprašivanje drveća, voćki, cvetova ili održavanje prašume – zavisi u kom delu sveta se nalaze.

slepi miš

BBC/Vladimir Živojinović

Šta je eholokacija?

Iako slepi miševi zapravo vide, oni se kreću pomoću eholokacije.

To podrazumeva ispuštanje ultrazvuka.

To je zvuk visokih frekvencija koje ljudsko uvo ne čuje, preko 12 kiloherca.

Slepi miš ih ispušta kroz usta ili nos u zavisnosti od vrste, kaže Pejić.

Zvuk putuje kroz prostor i odbija se od predmete, objekte ili insekte.

„Putuje nazad do ušiju slepog miša, koji ima izuzetno razvijen auditorni centar.

„Zahvaljujući tome, njima se u mozgu stvara slika okruženja”, objasnila je Pejić.

Kako izgleda proces istraživanja?

Slepi miševi su zakonom zaštićena vrsta.

Zabranjeno je njihovo hvatanje, uznemiravanje i čuvanje.

Zaštićeni su zato što su korisni i zbog toga što se sporo razmnožavaju, kaže Pejić, koja je takođe i spoljna saradnica Prirodnjačkog muzeja u Beogradu gde se bavi istraživanjem slepih miševa.

„Rađaju jedno mladunče godišnje.

„Vrlo ih je lako uništiti tako da nemaju sposobnost oporavka kao vrsta”, navodi ona.

Ipak, ima više pristupa njihovom istraživanju, ali bez uznemiravanja.

„Jedna metoda je ulazak u sklonište.

„Prave se fotografije na kojima se metodom tačkanja kasnije prebrojavaju jedinke”, objašnjava Pejić.

Dodaje da neke vrste vole „gusto da se pakuju”, te na jednom kvadratnom metru pećinske tavanice bude i po 2.500 jedinki.

slepi miš

BBC/Vladimir Živojinović

Drugi način istraživanja je snimanjem ultrazvuka i kasnijom analizom snimaka.

„Postoje specijalni detektori za ultrazvuk koji mogu da zabeleže talasne dužine iznad 12 kiloherca”, navodi Pejić.

Posle toga, dodaje, istraživači pomoću posebnih softvera analiziraju te zvukove.

„Svaka vrsta ima sebi svojstvenu frekvenciju na kojoj se oglašava, kao i strukturu poziva.

„Na osnovu toga se može zaključiti ili do nivoa vrste ili roda o kom slepom mišu se radi”, kaže ona.

Treći pristup je hvatanje posebnim mrežama i stavljanje prstena za obeležavanje.

Tada se određuje vrsta, pol i starost i unosi u bazu podataka.

„Prstenovi služe za to da pokažu, ukoliko se ista jedinka ponovo uhvati, koliko dugo živi i koje je distance prešla”, objašnjava Pejić.

Na osnovu toga se došlo do podataka da je, na primer, vrsta ih Letonije preletela 1.000 kilometara do Španije.

„Jedinke iz Srbije su nađene u Bosni i Hercegovini i Rumuniji”, kaže Pejić.

Zašto Slavka nije na slobodi?

Ona je prošle godine, kao mladunče, pronađena povređena na trotoaru.

Zbrinuli su je saradnici Prirodnjačkog muzeja.

Nikad, međutim, nije naučila da leti samostalno.

Pejić kaže da nije sposobna za puštanje na slobodu, te da je koriste u obrazovne svrhe.

„Možemo da pokažemo ljudima kako slepi miševi izgledaju.

„Da pokažemo da nisu tako strašni, a poneki čak i slatki na izgled”, navodi ona.

slepi miš

BBC/Vladimir Živojinović

Pejić skreće pažnju svima koji naiđu na povređene mladunce da pozovu Prirodnjački muzej u Beogradu.

Ona će zajedno sa dve koleginice preuzeti brigu o njima.

„Početkom leta počinju da se rađaju bebe gradskih slepih miševa koji žive zajedno sa nama.

„Vremenom, neke od njih ispadnu ih legla ili skloništa”, navodi Pejić.

Ističe da prolaznici ne bi trebalo sami da pokušavaju da ih zbrinu zato što su mladunčad veoma osetljiva.

„To je mukotrpan posao. Kao i bebe ljudi, hrane se mlekom na svaka tri-četiri sata”, objašnjava Pejić.

Kada odrastu, počnu da jedu čvrstu hranu i instiktivno nauče da lete.

Pejić navodi da ih tada puštaju na slobodu, što uglavnom bude u avgustu ili septembru.

„Tako smo zbrinuli i Slavku”, kaže ona.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Back to top button