Sedmogodišnja ćerka Jang Ji-sung, Naieon umrla je od neizlečive bolesti. Tri godine kasnije, južnokorejska majka ponovno se spojila sa Naieonom u virtuelnom svetu stvorenom za televizijski dokumentarac. U četvrtak, 6. februara je korporacija Munhva Broadcasting na svojoj Youtube stranici podelila snimak iz posebnog dokumentarca, pod nazivom „Sreo sam te”, sa snimcima između „stvarnog sveta” i virtuelnog.

U prvom trenutku Jang je stajala ispred ispred masivnog zelenog ekrana dok nosi VR slušalice i neku vrstu haptičkih rukavica. Na kraju ona i njena ćerka razgovaraju, drže se za ruke, čak imaju i rođendansku zabavu uz tortu sa svećicama.

Ponovni susret u virtuelnoj realnosti, kao što se može očekivati je izuzetno emotivan. Čini se da Jang počinje da plače onog trenutka kada vidi virtuelnu Naieon, dok ostatak porodice – Naieonin otac, brat i sestra – posmatraju skeptično, ali sa ponekom suzom.

„Možda je to pravi raj”, rekla je Jang o ponovnom okupljanju u virtuelnoj relanosti, prenosi Aju Business Daily.

„Srela sam Naieon, koja mi se obratila s osmehom vrlo kratko, ali to je vrlo srećno vreme. Mislim da sam odsanjala san koji sam oduvek želela.”

Prema Aju Business Daily, produkcijski tim je proveo osam meseci na ovom projektu. Oni su dizajnirali virtualni park koji su majka i kćer posetile u stvarnom svetu, te su koristili tehnologiju snimanja pokreta kako bi zabeležili pokrete dečjeg glumca koje bi kasnije mogli da koriste kao model za virtualnu Naieon.

Postupak nije jednostavan, a krajnji proizvod možda nije savršen, ali sada imamo tehnologiju da „oživimo” umrle u virtuelnoj realnosti, dovoljno ubedljivo da njihovi bližnji zaplaču. Implikacije toga je nemoguće predvideti.

Možda je bio potreban čitav tim stručnjaka da se napravi „Sreo sam te”, ali koliko daleko možemo biti od platforme koja će omogućiti nekome da učita snimke preminule voljene osobe i da ima interakciju sa virtuelnom verzijom te osobe? Potrebne su godine? Meseci?

I kakav će to uticaj imati na proces tugovanja? Da li će susret sa preminulima u virtuelnom svetu pomoći ljudima da prežale i da krenu dalje nakon smrti? Da li će neki ljudi postati zavisni od ovog virtuelnog sveta, trošeći sve više i više vremena u njemu, a sve manje i manje u stvarnom?

I da li će se završiti sve na virtuelnoj realnost? Ili je ovo samo prvi korak ka androidima koji su dizajnirani da oponašaju naše mrtve najmilije po izgledu i karakteru, kao u epizodi „Odmah se vraćam” serije „Crno ogledalo”?

Nekoliko startapova postavlja temelje za tu budućnost, prikupljajući podatke o živim i mrtvim ljudima kako bi mogli da stvore „digitalne avatare” od njih. Druge kompanije već grade robotske klonove stvarnih ljudi.

Suština ponovnog okupljanja pomoću virtuelne realnosti je pozitivna stvar – to je više kao da se dvadeset i prvi vek prelistava kroz album fotografija i manje poput one epizode ​​„Crnog ogledala” – ljudi u potpunosti prihvataju da njihovi voljeni više nisu među živima.

„Pošto znate da osoba više nema, prihvatate virtuelni ekvivalent za to – utešni trag”, rekao je neuronaučnik iz Prinsetona Michael Graziano za Dell Technologies u decembru i dodao: „Nema ničeg pogrešnog ili neetičkog u tome.”

Možda je regulacija neophodna. Umesto da pustimo startapove da ponude javnosti priliku da komuniciraju sa virtuelnim verzijama preminulih najmilijih, nesumnjivo po velikoj ceni, možda bi ta tehnologija trebalo da postane dostupna samo osobama koje su podvrgnute pregledu kod psihologa.

Izvor: Futurism

The post Susret majke i preminule ćerke putem virtuelne realnosti appeared first on Social Emotion.