Zaustavite telefonsko detinjstvo svoje dece!

Nešto je naglo krenulo po zlu za adolescente početkom 2010-ih godina. Verovatno ste već videli statistike: stope depresije i anksioznosti u Sjedinjenim Američkim Državama – relativno stabilne tokom 2000-ih – porasle su za više od 50 posto od 2010. do 2019. godine. Stopa samoubistava je porasla za 48 posto kod adolescenata uzrasta od 10 do 19 godina. Za devojčice uzrasta od 10 do 14 godina, porasla je za 131 posto. 

Prema istraživanjima, deca uzrasta od 8 do 18 godina prosečno provode 7,5 sati dnevno pred ekranom u svrhu zabave. To je 114 punih dana tokom godine pred ekranom radi zabave. Procenat dece koja provode više od 2 sata pred ekranom povećava se sa uzrastom, od 47,5% kod dece uzrasta od 2 do 5 godina do 80,2% kod dece uzrasta od 12 do 17 godina. Ovi statistički podaci ističu obim problema i naglašavaju hitnost rešavanja uticaja prekomerne upotrebe ekrana na razvoj dece. 

Virtuelni univerzum koji je roditeljima delovao sigurno, ali je zapravo opasniji, u mnogim pogledima, od fizičkog sveta, postao je neprijateljski za razvoj dece i novih generacija. Ovo je zabrinutost koju je izrazio Jonathan Haidt u svom članku “Završite telefonsko detinjstvo sada“, koji ćemo preneti u nekoliko delova narednih dana. Ostanite sa nama…
 

ZAUSTAVITE DETINJSTVO ZASNOVANO NA TELEFONIMA, ODMAH!
Okruženje u kojem deca danas odrastaju je neprijateljsko za ljudski razvoj. 

Nešto je iznenada i strašno pošlo naopako za adolescente početkom 2010-ih godina. Do sada ste verovatno videli statistike: Stope depresije i anksioznosti u Sjedinjenim Američkim Državama – relativno stabilne tokom 2000-ih – porasle su za više od 50 procenata u mnogim studijama od 2010. do 2019. godine. Stopa samoubistava je porasla za 48 procenata kod adolescenata uzrasta od 10 do 19 godina. Za devojčice uzrasta od 10 do 14 godina, porasla je za 131 procenat. Problem nije bio ograničen samo na Sjedinjene Američke Države. Slični obrasci su se pojavili u istom vremenskom periodu i u Kanadi, Velikoj Britaniji, Australiji, Novom Zelandu, nordijskim zemljama i šire. Po raznim merilima i u raznim zemljama, pripadnici generacije Z (rođeni 1996. i kasnije) pate od anksioznosti, depresije, samopovređivanja i srodnih poremećaja na nivou višem nego bilo koja druga generacija za koju imamo podatke. Opadanje mentalnog zdravlja je samo jedan od mnogih znakova da nešto nije u redu. Usamljenost i nedruželjubivost među američkim tinejdžerima počele su da rastu oko 2012. godine.  

Misao da “Život obično izgleda besmisleno” – trend broja dečaka koji tako misle obeležen je plavom, a trend kod devojčica narandžastom bojom (Izvor: Atlantic) 

Opao je i akademski uspeh. Prema “Izveštaju o stanju nacije”, rezultati u čitanju i matematici počeli su da opadaju kod američkih učenika nakon 2012. godine, preokrećući trend decenija sporog, ali generalno stabilnog povećanja. PISA test, glavni međunarodni pokazatelj obrazovnih trendova, pokazuje da su opadanja znanja u matematici, čitanju i naučnim disciplinama globalna pojava, koja su, takođe, započela ranih 2010-ih godina.  

Kako najstariji članovi generacije Z pristižu u kasne 20-te godine, njihovi problemi se prenose i u odraslo doba. 

Mladi odrasli se manje viđaju, imaju manje seksa i pokazuju manje interesovanja za osnivanje porodice nego prethodne generacije. Verovatnije je da žive sa roditeljima. Manje su, kao tinejdžeri, verovali da će dobiti poslove, a menadžeri kažu da su teži za saradnju. Mnogi od ovih trendova počeli su sa ranijim generacijama, ali se većina ubrzala sa generacijom Z.  

Ankete pokazuju da su članovi generacije Z sramežljiviji i skloniji izbegavanju rizika od prethodnih generacija, i prevelika opreznost može ih učiniti manje ambicioznima. 

U intervjuu prošlog maja, suosnivač OpenAI-a Sam Altman i suosnivač Stripe-a Patrick Collison su primetili da, prvi put od 1970-ih, nijedan od eminentnih preduzetnika Silicijumske doline nije mlađi od 30 godina. “Nešto je stvarno pošlo po zlu,” rekao je Altman. U industriji koja je poznata po mladosti, bio je zbunjen naglim nestankom sjajnih osnivača u svojim 20-im godinama. Generacije nisu monolitne, naravno. Mnogi mladi ljudi cvetaju. Međutim, ako se posmatraju kao celina, generacija Z ima loše mentalno zdravlje i zaostaje za prethodnim generacijama po mnogim važnim merilima.  

I ako jedna generacija loše stoji – ako je anksioznija i depresivnija i započinje porodice, karijere i važne kompanije znatno manje od prethodnih generacija – onda će sociološke i ekonomske posledice biti duboke za celokupno društvo. 

Šta se desilo početkom 2010-ih godina što je promenilo razvoj adolescenata i pogoršalo mentalno zdravlje? Teorije su mnoge, ali činjenica da su slični trendovi prisutni u mnogim zemljama širom sveta znači da događaji i trendovi specifični za Sjedinjene Američke Države ne mogu biti glavna priča. Mislim da odgovor može biti izrečen jednostavno, iako je osnovna psihologija složena: To su bile godine kada su adolescenti u bogatim zemljama zamenili svoje preklopne telefone pametnim telefonima i mnogo više svojih društvenih života premestili online – posebno na platforme društvenih mreža dizajnirane za viralnost i zavisnost. Kada su mladi ljudi počeli da nose ceo internet u džepovima, dostupan im je bio danju i noću, promenio se njihov svakodnevni život i razvojni putevi preko cele table. Prijateljstvo, izlasci, seksualnost, vežbanje, san, akademsko postignuće, politika, dinamika porodice, identitet – sve je bilo pogođeno. Život se brzo promenio i za mlađu decu, jer su počeli da dobijaju pristup roditeljskim pametnim telefonima, a kasnije i dobijaju vlastite iPad uređaje, laptopove i čak pametne telefone tokom osnovne škole. 

Kao socijalni psiholog koji već dugo proučava društveni i moralni razvoj, uključen sam u debate o uticaju digitalne tehnologije već godinama. Tipično, naučna pitanja su bila postavljena pomalo usko, kako bi ih bilo lakše adresirati podacima. Na primer, da li adolescenti koji više koriste društvene mreže imaju više nivoa depresije? Da li korišćenje pametnog telefona neposredno pre spavanja ometa san? Odgovor na ova pitanja obično se pokazuje kao potvrdan, iako je veličina odnosa često statistički mala, što je navelo neke istraživače da zaključe da ove nove tehnologije nisu odgovorne za ogromne poraste mentalnih bolesti koji su počeli početkom 2010-ih godina. 

Ali pre nego što možemo proceniti dokaze o bilo kojoj mogućoj opasnosti, moramo se povući i postaviti šire pitanje: Šta je detinjstvo – uključujući i adolescenciju – i kako se promenilo kada su pametni telefoni postali njegov centralni deo? Ako uzmemo holistički pogled na to šta je detinjstvo i šta mala deca, pred-tinejdžeri i tinejdžeri treba da urade kako bi sazreli u kompetentne odrasle osobe, slika postaje mnogo jasnija. Život zasnovan na pametnim telefonima, ispostavilo se, menja ili ometa mnoge razvojne procese. 

Uzrok telefona i društvenih mreža nisu jedine promene koje su deformisale detinjstvo. Postoji važna pozadina, koja počinje još u 1980-im godinama, kada smo počeli sistematski uskraćivati deci i adolescentima slobodu, igru, odgovornost i prilike za preuzimanje rizika, a sve to promoviše kompetenciju, zrelost i mentalno zdravlje. Ali promena u detinjstvu ubrzala se početkom 2010-ih godina, kada je već generacija koja je bila uskraćena za nezavisnost uvučena u novi virtuelni univerzum koji je roditeljima delovao sigurno, ali je zapravo opasniji, u mnogim pogledima, od fizičkog sveta. 

Moja tvrdnja je da novo telefonsko detinjstvo koje se formiralo pre otprilike 12 godina čini mlade ljude bolesnim i sprečava njihov napredak ka uspešnom odraslom dobu. Potrebna nam je dramatična kulturna korekcija, i potrebna nam je sada. 

Nastavak o važnosti igre za učenje preuzimanja rizika možete pročitati OVDE…